Perfekcionizam – sjajna prepreka na putu uspeha
Danas hoću da pričamo malo o tome koliko je dosta, kada je nešto dovoljno dobro?
– Da li radim dovoljno?
– Da li sam lenja?
– Da li spavam/odmaram dovoljno?
– Da li sam suviše stroga prema sebi?
– Da li sam dovoljno uspešna?
– Da li sam dovoljno dobar roditelj?
– Da li sam dovoljno dobar prijatelj?
Postavljaš li sebi neka od ovih pitanja?
Kad god pomislimo da nešto treba da uradimo, često iza toga stoji misao da nešto nismo dovoljno:
Treba zdravije da se hranim. – Nisam dovoljno mršava, zdrava, jaka…
Treba više da radim. – Nisam dovoljno uspešna.
Da li zapravo jurimo imaginarnu potvrdu univerzuma koja ne postoji?
Samo da završim školu, nađem posao, partnera, stan, kola, tu su negde i deca na tom spisku, pa onda još ovo i samo ovo…i tako u nedogled do totalnog loma duha i tela ili ono što danas popularno zovemo burnout sindrom. Kada ćemo zapravo biti srećni, zadovoljni, prigrliti svoj život sa svim onim što jeste, bez potrebe da ispunjavamo nepostojeće standarde i visine.
Ovu temu možemo posmatrati kroz jednu jednostavnu vežbu. Nacrtaj liniju i sa jedne strane napiši stid, sa druge strane napiši ponos. Gde se ti trenutno nalaziš na ovoj skali u svom životu? Većina nas nije naučena da se ponosi sa onim što smo uradili. Učeni smo da se uklopimo, da ne štrčimo, da ne privlačimo pažnju. Da je ponos nešto što ne treba da osetimo ili pokažemo. I onda idemo kroz život sa osećajem da mnogo više nešto nismo, nego što zaista jesmo. Znam zbunjujuća je ovo rečenica, još je luđi obrazac koji živimo.
Još važnije je da znamo – kada je dovoljno? Određena količina novca, klijenata, projekata ne garantuje uspeh! Osvajamo vrhove, ostvarujemo ciljeve i trčimo preko njih da postavimo nove, još veće. Ni trenutak ne zastanemo da potapšemo sebe po ramenu, da uživamo, da čestitamo sebi, zahvalimo se kome treba. Zastanemo i kažemo: Sve je ok! Bravo! Svaka čast! Ovo je bilo baš dobro!
Slaviš li svoje pobede, male i velike?
Da li znaš koliko je za tebe dovoljno…novca, prijatelja, radosti, uspeha? Kako meriš i da li meriš?
Ključno pitanje ovde jeste: Prema kome se merimo? Naučeni smo još tokom školovanja da se upoređujemo sa drugima, umesto da postavimo cilj prema svojim željama i mogućnostima.
Mera za našu sreću je u našoj duši, ona zna našu meru.
Nedavno sam završila čitanje knjige Vožnja života, memoari Roberta Ajgera CEO kompanije Dizni. Na samom početku Bob navodi 10 principa dobrog liderstva. Među njima svrstava i neumornu težnju savršenstvu. Ovo je nešto sa čime sam duboko rezonovala i zbog toga želim da prenesem taj deo u celosti.
Neumorna težnja savršenstvu – to ne znači stremiti perfekcionizmu po svaku cenu, ali znači odbijanje da se prihvati “osrednjost” i izbegavanje izgovora zbog čega je “nešto dovoljno dobro”. Ako verujete da nešto može biti bolje, uložite trud da to i postane. Ako se bavite stvaranjem, stvarajte sjajne stvari.
Kada sam pročitala ovaj odeljak osetila sam olakšanje u svojoj duši, za svaki put kada mi je neko rekao da sam suviše spora, detaljna, zahtevna…svaki put kada sam znala da nešto može da se uradi bolje i na tome insistirala. Ono što mislim da jeste važno je upravo ta granica između našeg truda da uradimo najbolje moguće i razlike u težnji ka savršenstvu koje ne postoji i blokade koju zbog toga sebi postavimo. Kao i uvek dolazimo do toga da je akcija ključ – pojavi se i potrudi se. Eto, toliko je dovoljno. I da, ne zaboravi da proslaviš!
Sve ove teme mene uvek vrate na priču o uspehu i kako ga doživljavamo. Zbog toga sam pokrenula seriju razgovora upravo na tu temu sa ljudima koji rade neke zaista značajne stvari. Naše razgovore možeš pogledati na mom Youtube kanalu.
Do nekog sledećeg čitanja, odmori, prošetaj, zakaži sebi slobodan vikend, raduj se suncu ako je tu. Ja sam skroz ponosna i zahvalna što si tu.