Uspeh na moj način: #2 Vanja Nikolić, Tačkica & Više od knjige
Uspeh na moj način podkast možete gledati na Youtube-u, a uskoro i slušati na Spotify, Google podcasts, Podcast.rs i drugim platformama.
Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora
Sonja Dakić: Pa, evo i zvanično da krenemo. Zdravo svima, vama koji ste tu uživo pre svega zvanično, a i onima koji će nas naknadno gledati. Ovo su sastanci koje sam ja osmislila u okviru mog mentorskog programa i ranije su bili izdvojeni isključivo za ljude koji su bili u mom mentorskom programu, a od ove godine sam poželela da ih podelim i šire jer mislim da su vredni i mislim da su ovo priče koje treba da se čuju van okvira samo mog programa. Imam čast da probijem led sa Vanjom. Moje upoznavanje sa Vanjom kroz njene knjige, kroz sve ono što radi bilo je izuzetno intenzivno, ja sam joj pisala negde koliko su me u duhu ponele njene knjige, zato što priča o hrabrosti, zato što priča o vremenu, zato što priča o svemu onome što je negde bitno. Zato mi je nekako drago Vanja što si danas tu da otvorim ove razgovor na temu šta je to uspeh, kako da njega stižemo i kako ga percipiramo uopšte. Hvala ti unapred na vremenu i na onome što ćeš da podeliš sa nama.
Vanja Nikolić: Hvala tebi na pozivu. Meni baš značajno ovo na nekoliko nivoa, mislim na onoliko nivoa na koliko ja funkcionišem. Zbog priče svih žena koje su uz tebe, zato što su to nekako preduzetničke priče, a i zato što ja nekako mentore odvajam po nekim kategorijama svojim i ti spadaš u onaj deo umetničkih sa dozom slobode mentora i onda mi je ovo stvarno bio super super poziv i prilika da se nekako spoje neka moja bitna interesovanja tako da se baš radujem priči.
Sonja Dakić: Super. Ovaj format sam ja zamislila kao zaista neki opušteni razgovor na temu kako smo svoje ideje podizali, kako smo od nekih možda čak i odustajali, ali pre svega i kao jedan dijalog koji može drugima da bude inspiracije pokretač. Ti si mene pre nekoliko meseci takođe zvala da budem gost kod tebe na lajvu na Instagramu i rekla si “Hajde da pričamo o pisanju”, ja sam rekla “Kako ja da pričam o pisanju, to nije moja tema”, ali se ispostavilo da imamo što šta da se ispričamo, jer ja stvarno mislim da svako od nas ima puno toga da kaže na razne teme, a ne samo na one sa kojima se blisko identifikujemo. Tako da bih negde volela da počnemo naš razgovor od tog tvog nekog ranog identiteta koji si gradila kao devojka koja je završava književnost i onda umesto ideje da potraži posao, što se očekivalo, odlučila da upiše drugi fakultet. Otkud to, možeš li ukratko da nam otvoriš onako priču sa tim?
Vanja Nikolić: Ja i kada sam završavala taj faks sam bila štreber. Sad ne volim tu frazu kao “ja sam štreber” zato što često čujem tu rečenicu, jer mislim da taj štreberluk nekada dođe, da nam nije nekako iskonski, da više dođe do onoga na šta su nas forsirali. Zbog čega su nas forsirali. Ali jesam dosta posvećeno završila taj prvi fakultet i dok sam pripremala diplomski krenula sam naravno da razmišljam o tome šta uopšte može da se radi i jedino što može da se radi jeste da se bude profesor književnosti. Tad čak nisu ni postojala sva ova internet zanimanja koje su novine i koje su onako otvorila malo tu književnost i neki mogućnosti. Druga stavka je zapravo bila šta ja mogu da radim, odnosno šta ja znam da radim. Bilo je znam da čitam knjige. Ja sam tačno znala koliko strana čitam u satu, koliko u tri sata, koliko u pet sati, u zavisnosti od toga koliko se umaram, ali to mi nije bila neka veština. Bila sam u fazonu – pa to svi znaju.
Ustvari, mene je vuklo nešto ka tome da ja želim da stvaram i imala sam potrebu za kreativnošću. Ja sam pre te svoje književnosti išla u neki dramski studio, kao obavila sam se glumom, a ustvari se nikad ja tu na toj strani nisam osećala udobno, ja sam se osećala udobno negde iza scene i odluka je praktično bila ta. Okej, ja sad svakako ovo pripremam, šta mi treba za prijemni? Pa treba mi da napišem neku dramu. Pa dobro, znam da napišem dramu, ja ću sad to da predam pa da pokušam. Više sam išla s tim “Hajde da probam da ne bude ono za 10 godina je što nisi probala”, pa uspem, ne uspem, svakako je uspeh ili ne uspeh u tom momentu bio određenje kojim ću putem da idem.
Sonja Dakić: A u odnosu recimo na prvi put kad si polagala prijemni na književnosti, ovo što si rekla mi nekako znači da nisi imala taj pritisak “moram”. Znači već imaš jedan fakultet koji si završila. Kako bi poredila to? Jer sad tu imaš i neke godine, znači neko sazrevanje. Koji je bio pristup, kako si prvi put išla na neki prijemni sa očekivanjima i sa strepnjom, možda nekim strahom, a kako si drugi put i koliko je to možda uticalo na tvoj odnos prema samim studijama kasnije i radu.
Vanja Nikolić: Pa, što se prijemnog tiče, mislim da je pristup bio dosta sličan – iz onog štreberskog modela, a plus meni je na prijemnom bila Vida Ognjenović. Kad imate tako neko ime koje sedi ispred vas, vi prosto pravite greške čak i kad nećete da ih pravite i mislim da je to veliki teret bio za mene u tom trenutku, tako da nisam imala manju tremu, zapravo sam imala i veću frku ja mislim, ali odnos prema studiranju je bio potpuno drugačiji. To jeste tačno. Nekako primarna razlika je bila ta što sam ja bila u fazonu “Okej, ja sam se istudirala”, u smislu ižurkala, išla bančila, bila po domovima sve vreme studiranja. Prošla sam tu fazu gde sam studirala i bilo dosta opuštena u svemu tome. Ja sad zapravo hoću da zaista naučim ovo i da što pre radim. Ja sam znala da vi na akademiji možete već na drugoj trećoj godini ako ste dobri u tome da dobijete svoj prvo angažovanje, bez obzira na to što niste završili akademiju. Masa umetnika ustvari nikad ni ne završi tu akademiju. Ja sam zaista svoju prvu predstavu radila već na trećoj godini, znači dobila prvi honorar. To je ono što mene vozilo u stvari sve vreme, taj takav odnos da sam ja ustvari tu da pokupim znanje i da idem dalje da radim.
Druga stvar jeste da sam ja znala da hoću da budem dramaturg, što znači da sam znala da ima prostora za mene da radim. Da sam čekala recimo da napišem dramski tekst pa da se on negde igra, možda bih i dalje čekala jer toliko se retko ustvari izvodi. Ali mene je zanimao proces, ja sam htela da budem deo tog procesa. Ja volim pozorište ustvari i volim sve što se dešava oko pozorišta. Volim glumce, volim njihov rad, volim da radim sa rediteljima i tako sam ja i ušla u posao dosta brzo, praktično.
Sonja Dakić: Negde ranije kad smo pričale, ti si mi rekla da si imala prilike da radiš i za druge, ali nekako si imala ideju da ćeš raditi frilens, da ćeš biti negde sam svoj majstor i da će to biti neki tvoj model. Nekako si se odredila iako nisi znala ni kako će to tačno da izgleda. To je, da kažem, jedan onako nestabilan svet, u smislu nemaš stalna primanja. Nekada imaš tri projekta, nekada nemaš nijedan. Šta te vodilo na tom putu?
Vanja Nikolić: Ja moram da priznam da sam ja sve vreme kao tražila neki posao do jedne određene tačke i tu mi je dosta zapravo moj tadašnji momak, sadašnji suprug, pomogao. Ja sam jedno vreme radila u biblioteci u srednjoj školi u Novom Sadu, ja sam imala to kao. Ipak sam ja nešto sa tom književnošću uradila da tako kažem. I ja sam kao stalno jurila taj neki posao, a onda će ovo sve posle. Što ti kažeš, dolazi nesigurno, da bude super kao da dođe nesigurno. I onda je on rekao “Okej, hajde ovako, već imaš dovoljno posla”, imala sam nekako dovoljno poslao u toku godine, “daj sebi neki rok.” Mi smo postavili taj rok kao nekih pet godina, recimo, neki dovoljan rok da se nešto ako se stvarno nečemu posvetiš uradiš. “Ako uspeš u tim svojim idejama super, ako ne uspeš onda idi traži posao makar sekretarice.” Nešto. I to je meni bila neka prelomna tačka tako da kažem.
I ja zaista, te godine kada sam to odlučila, ja mislim da sam ja uradila nekih pet, šest predstava što je što je za pozorište velika brojka i veliki posao, ako uzmemo u to da svaki proces podrazumeva tri do četiri meseca rada. Tako da nisam ja nekako tek tako odlučila da ću ja da budem frilenser, to su više bile okolnosti, ali ima i onoga da te život utera u ono što negde ja mislim da je za tebe. Tako je mene život stalno izbacivao iz koncepta posla od 9-5 i to definitivno nije moj princip. Ja sam tako zapravo došla, ali je velika razlika, to smo sad shvatila poslednjih godinu dana, ajde da kažem godinu i po, sa Tačkicom u stari, velika razlika između frilensa i preduzetništva.
Tu treba isto napraviti razliku, jer ti nekako u preduzetništvu zapravo sam kreiraš svoj posao i suštinski od tebe sve zavisi, a u frilensu ti čekaš na druge i to je ta neizvesna pozicija. Sve čekaš da ti drugi daju zadatak, drugi daju posao, da ti drugi daju pare, pa da l’ će biti para ili neće biti para… Ja sam dosta radila i za neke da kažem preduzetničke projekte kao kopirajter, pa ako su to neke priče tog tipa, to je još okej, može da se napravi neki dogovor. Ali ako ti radiš da kažem za državu, znači čekaš pozorište, to je onako jedna baš rastegljiva kategorija, popuno je nesigurno u stvari.
Sonja Dakić: Ne, nemaš nikakav oslonac. Ovo mi je sad super što si se dotakla Tačkice. Mnogo ljudi ne zna zapravo, iako ti negde to komuniciraš onlajn, ali ne znaju šta sve ti radiš i da je Tačkica jedan onako krajnje preduzetnički poduhvat. To je fizički proizvod koji postoji, to su personalizovane knjige za decu i sad bih volela taman da uđeš i da mi negde uđemo u tu priču malo. Kako je došla ta ideja, koliko dugo već radiš i koliko ti taj proces razvoja jednog fizičkog proizvoda, koji definitivno ima svoje izazove, svoje vremenske okvire, druge koje moraš da uključiš da bi se to napravilo, koliko je to slično i koliko možeš da napraviš paralelu sa jednim kreativnim procesom pisanja.
Koliko ima možda neke slične faze, krize, uspone i padove, pa ti je možda iskustvo pisanja i svih tih prethodnih projekata značilo da u Tačkicu uđeš možda spremnija i sa nekim veštinama koje su ti pomagale da to lakše i bolje postaviš?
Vanja Nikolić: Ja nekako sve posmatram kroz pisanje i kroz taj proces. Vau imam genijalnu ideju, sada ću svaki dan da radim na njoj, onda se desi recimo pet dana pa kažem ovo nešto nije u redu, ali nema veze rešiću. Onda kao aha, uspem nešto malo da rešim, onda dođeš u onu fazu ništa ne valja, ovo je sranje, zašto uopšte radim ovo i ko će ovo da čita, kome uopšte treba ovo. Onda neko kaže ” E vidi, pa mislim nije to toliko loše”. Aha, nije mi to toliko loše, možda ipak mogu da uradim, i imam ja tačno tu liniju koja izgleda tako… ti “ups and downs”. Vrhunac tog mog poređenja je moj rad za beogradski trkački klub i za trčanje.rs.
Kako je tekao taj moj put do Tačkice? Ja sam Tačkicu kao ideju zamislila pre, ja ne znam, mislim da ima sad već pet godina. Ne jasno, uopšte. Ja nisam imala pojma šta je to. Ja sam nekako uz tu dramaturgiju koja je bila imaš predstavu, pa nemaš, spontano, kao i većina dramaturga, počela da se bavim kopirajting i to mahom pisanjem. Pošto smo mi u stvari baš izverzirani za pisanje scenarija, ja sam većinom radila neke scenarije za neke velike event-ove i to su onako bili fini poslovi koji su bili super plaćeni, znači nisu neka sitna pisanja nego to su opet malo duži i veći procesi. I onda sam u tome polako ušla u kopirajting, i učila o tome dodatno iako smo mi na faksu učili o kopirajtingu i pisanju, i počela u stvari da radim za neke preduzetnike da tako kažem. Moja ideja je bila da želim da radim za preduzetnike, jedan od njih je bio Beogradski trkački klub. To je bilo moja baš sjajno iskustvo koje je trajalo dve do tri godine i u suštini sav novac koji sam ja tamo zaradila sam uložio Tačkicu i zato mi je nekako važna ta spona.
Ono što je interesantno jeste da se ja tamo kad sam se pojavila u životu nisam trčala i meni je trčanje bilo kao “okeeej” i onda sam počeo njih da pratim, da ih slušam šta pričaju, da dolazim na treninge, oni su oni bili u fazonu “Hajde kao dođi ti da trčiš”. Onda kako sam ih čitala i te tekstove o maratonu, maratonima, kako izgleda priprema za polumaraton, za maraton, kako izgledaju njihovi treninzi, ja sam shvatila da je to pisanje. Da je apsolutno to pisanje, da je put isti u stvari i da je meni u stvari na taj način lako da to razumem. I onda sam negde, pošto je trčanje stvarno jedan sjajan preduzetnički poduhvat i u momentu kada sam ja tamo ušla oni su imali u stvari biznis strane, znači to je ideja koja je do te mere narasla a krenuli su od jednog sajta, od on trčanje.rs. Oni su sad onako jedan porket i jedna mala stvarno mašinerija unutra. Oni imaju puno zaposlenih, stalno nove ideje i meni je taj rad da kažem za njih s jedne strane doneo za Tačkicu materijalno, znači ja sam sve vreme u stvari skupljala novac za Tačkicu, ali istovremeno mi je doneo to da vidim kako preduzetništvo izgleda negde ajde da kažem iznutra. Stvarno mi je to bilo onako baš značajno iskustvo.
Nekako Tačkica je za mene bila baš to, da ja spojim prostor za kreativnost i da spojim to svoje neko znanje iz kopirajtinga i iz marketinga, i da kreiram nešto samo svoje. Znači da polako taj rad za druge postaje manji, a da ovaj rad za sebe postaje veći. Tačkica je isto nekako proces i sad sam u drugom tomu, kao roman da pišem. Sad sam u fazi drugog toma. Znači završila sam taj prvi što znači da mogu da kažem da sam došla do nekog momenta prepoznavanja da ljudi koji su kupci knjige dolaze opet, da su zadovoljni, da sam potvrdila neki kvalitet i da ona, ja volim da kažem samu sebe sad već obrće i vrti, da je jasno koju priču pričam kroz to ali početno to je zaista bila jedna Tačkica koja se čak nije ni tako zvala. Ja sam na jednom programu u kom sam tad ušla postavila cilj. Postavila sam cilj koji se zvao knjiga. To je sve što sam ja imala u glavi. Kao knjiga, knjiga za decu. I tako, to me je vozilo, kao ta knjiga.
Sonja Dakić: Je l inspiracija došla negde iz tvog iskustva majčinstva?
Vanja Nikolić: Ne, nema veze sa tim, to me svi pitaju. Ne, ja imam svoju kolekciju knjiga za decu, ja čitam knjige za decu, čitala sam knjige za decu i pre nego što sam dobila svoju decu i sa Marijom koja je ilustrovala knjige, koja ilustruje sve knjige, zapravo osim što sam puno pričala o knjigama za odrasle, baš delimo isto tu strast i ljubav prema knjigama za decu tako da nema veze sam majčinstvom. Bukvalno ima veze sa mojim ono ljubavlju ka tim knjigama i tome šta sve može.
Ja sam prepoznala, zajedno smo to prepoznale, da na tržištu ima prostora da se uđe sa nečim što je drugačije. To je isto bio nekako onako podstrek za mene, jer u momentu kad sam ja krenula sa Tačkicom, nije postojala ni jedna personalizovana knjiga. Sad ih ima i zato je to drugi tom isto, pa se igramo sa konkurencijom i sa svim nekim stvarima koje nisu bile u tom momentu kada sam ja podizala sajt i pravila sve nisu bile uopšte aktuelne.
Sonja Dakić: Koliko Tačkica već dugo postoji? Koliki je taj neki ciklus do sada?
Vanja Nikolić: Pa zvanično 22. juna slavim rođendan u smislu da sam zvanična. Znači da se knjige prodaju što je za mene velika stvar, znači da ste knjige prodaju preko poslovnog računa. Ali stvarno jeste velika stvar, jer to je za mene nekako bilo “Aha, tu sad pravim ugovor sa samom sobom da je to preduzetnički poduhvat”. Krenuli smo, znači to je jun, a prva knjiga, kažem prva zvanična pošto je tako nekako zovem, prva zvanična porudžbina, da nije od prijatelja i rodbine, komšije, već neke potpuno nepoznate osobe je bila u oktobru prethodne godine. Znači to je sad pa godinu i po dana, ne duže, da smo krenuli sa prodajom. Ali ceo proces je bogami trajao, od prve primer da ide ja mislim da prošla sada četiri godine.
Sonja Dakić: Moja procene je da je za proizvodni biznis potrebno od godinu do dve od začetka, znači od te neke iskre ideje, do materijalizacije, da ti zaista držiš svoj proizvod u ruci. Ljudima to obično zvuči kao puno, ali stvar je da je to putovanje neophodno da bi stvarno došao do nečeg iza čega želiš da staneš sa svojim imenom i prezimenom. Mislim da je to, ti sa svojom firmom, da to da staviš u neki pravni okvir i da kažeš “okej, ovo je sad biznis na kome ja radim”.
Šta su bila tvoja očekivanja, šta si mislila kako će to izgledati na početku? Jer mi uvek imamo jednu sliku, ali šta te je možda najviše iznenadilo ili gde si sebe najviše iznenadila na tom putu?
Vanja Nikolić: Ja moram da priznam da ja nisam imala puno očekivanja. To je ono što me je najviše iznenadilo. Ja sam želela da dođem do toga da ja to držim u rukama. Da to što je bilo samo neka tačkica u univerzumu, da dođe do tog proizvoda. To je podrazumevalo da prođe štampariju, da prođe neke razne vrste testiranja, pa ja imam knjigu za kutiju… Generalno da nađeš štampariju u kojoj će vam štampati ako vi kažete danas jednu knjigu, da će stvarno to uraditi i neće reći “E, ja sad nemam vremena zato što imam drugu porudžbinu”, to je bio onako jedan baš dug put. A da ta cena na bude isto prihvatljiva, znači da ne bude cena koju će meni štamparija dati, da ja posle kada dodam, da nemam ništa od toga. Ja jesam napravila veliku grešku sa cenom, to smo korigovali, ali puno sam ja tu učila od stvari usput.
Moram da priznam pošto sam baš analizirala i sad stvarno imam potrebu da pravim sledeći stepenik sa Tačkicom. Nekako sve stvari gde sam napravila grešku nemam problem sa tim, tako kažem. Mislim da mi je možda najveća greška bila ta što nisam uvek slušala intuiciju, sad imam utisak da je u preduzetništvu dosta važno. Što sam tu pristupila štreberski, negde sam zato počela da taj svoj štreberske momenat čujem, isključujem, jer sam ja onda otišla na sve edukacije o marketingu, sve edukacije o Instagramu, na stvari koje mi ne trebaju trošiti puno vremena i često sam slušala savete koji se zapravo nisu ispostavili kao dobri za mene. I onda mi je trebalo dva tri meseca da ja probam ovo što mi je neko rekao, a ustvari da ne radi. Negde u početku sam imala osećaj “Aha pa nije to moj put”, ali sam kao “nema veze, sad nekom je rekao, pa ću ja to da probam”. Te greške bih možda volela da nisam napravila, moram da priznam. Ja moram da pokažem samo, pošto sam slučajno našla ovo, ovako sad Tačkica izgleda.
I sad, to se isto svašta menjalo, recimo mi smo menjali korice pošto je ovde bilo samo moje ime, a ima ovde nismo imali ništa, pa smo onda ovde pravili da piše ime sajta, da piše ko su autori, izdavač… Ali sam našla sad, ovo je jedna od prvih ustvari štampanih knjiga koja je imala taj meki povez, koja je imala čak ilustracije drugačije unutra drugačije bio raspoređen tekst. To mi je bilo super sad što sam našla, jer to je ustvari ona priča o procesu. Mi imamo nekoliko ovakvih knjižica, imamo neke samo na papiru, pa koji format… Ovde smo shvatili recimo da ovaj format definitivno ne funkcioniše jer ne možemo tražiti tu cenu za knjigu koja ovako izgleda i tako neke stvari. Znači to su sve neke vrste kalkulacija da tako kažem.
Sonja Dakić: Pa i to je taj put upravo razvoja, što kažem, posebno kad je fizički proizvod u pitanju. Prosto moraš da kreneš da ga praviš da bi video šta si zamislio, gde si pogrešio i negde da vidiš kako drugi ljudi reaguju na to. Posebno pošto je svaka knjige proizvod za sebe u tvom slučaju, to nije jedna koja ide u velikom tiražu nego ipak je svaka personalizovana, nosi neku priču, mora da se prilagodi i ima taj neki lični pečat. Da li misliš sada da, pošto tebi nije Tačkica bila glavni biznis koji si razvijala, više bila neki projekat sa strane kako bih ga ja sagledala, da li misliš da je zato možda ovo što si rekla, da nisi imala prevelika očekivanja? U smislu nisi opterećivala sebe da to mora da bude sad ne znam kako uspešan biznis i da ga negde finansijski možda postavljaš. Znači da li te to rasteretilo i dalo ti možda priliku da se više igraš u tom procesu, pa i da praviš greške i da možda prolaziš te neke edukacije, da ti da prostor da ti ustvari nađeš neki put i model za sebe?
Vanja Nikolić: Znaš šta je mene dosta rasteretilo? Rasteretilo me je to što ja nisam imala velika početna ulaganja. Znači ja kada sam stavila na papir koliko će da me košta sajt, pritom sam sajt recimo platila samo programera zato što sam svojoj drugarici koja je dizajnerka ja pisala kopi za njen sajt. Znači bukvalno smo imali kompenzaciju. Ja kada sam sve to stavila na papir i kada sam izračunala da to nije neki veliki iznos, posebno nije veliki ako pričam o tome da je to lansiranje nekog biznisa, mene je to u velikoj meri rasteretilo. Znači bila sam u fazonu “Aha, pa ovo je kao neka, ne znam, dva žešća letovanja, okej, znači nećemo otići na dva letovanja i tu se završava stvar”. I mislim da me je ta vrsta odsustva straha zapravo onda, pošto smo počeli priču od toga, rasteretila i da sam možda mogla da budem i kreativnija, ali dosta i dosta opuštena u ovome i isto tako nisam jurila.
Ja i dan danas ne jurim da imam ne znam koliko porudžbina mesečno, ja stvarno mislim da dolaze ljudi, posebno sad kad postoji konkurencija. I onda kad me neko pita za konkurenciju, ja nemam problem sa konkurencijom zato što ono što je primarno odnosu na druge te knjige jeste da mi autorski stajemo ispred novog projekta i da smo negde u tome. Marija već godinama ilustruje knjige za decu, ja sam radila puno predstava za decu. Ta neka vrsta slobode koju smo sebi dali mislim da je isto dosta tu igrala ulogu.
Sonja Dakić: Značajno je apsolutno. I da kažemo danas opet Tačkica nije neki glavni tvoj fokus, ti radiš i druge stvari. Opet se najviše baviš negde pisanjem. Osvrnula bih se sada negde na tu priču o strahu i na tvoje knjige koje si izdala. Ja ih imam obe ovde, obeležila sam sebi i “Plašim se” i “Jebe mi se” i super su mi. Meni su prvo privukle pažnju naravno onako direktnom porukom naslova, a onda su me potpuno upile kada sam krenula da ih čitam. Ja dosta čitam stručnu literaturu i malo vremena zapravo izdvajam za neke romane i drugo štivo, ali tvoje knjige su me prvo oduševile izgledom, ja pošto se dugo godina bavila dizajnom volim kada neko raširi taj okvir dizajna, i ja kad sam prelistava tvoj knjige sam bukvalno rekla “Jao napokon”, napokon da se neko podigao, razigrano sa prelomom, pagincijom, izašao iz tog okvira knjige, poglavlja, sadržaja svega.
Meni je to prvo bilo iskustvo Kad sam čitala knjige Set Godina, bilo mi je krajnje frustrantno jer on nema nikakvu strukturu svojih knjiga, on bukvalno čovek ima samo gomilu blog postava koji su skupljeni, nema nikakve teme i samo ide iz teksta u tekst. Nigde ne možeš da staneš, sad pročitaš jednu glavu pa kao zaokružiš nešto. I onda sam tu negde sebe kao čitaoca trenirala da nemam očekivanja nego da se pustim u to iskustvo i da vidim šta meni može ta knjiga da donese.
E sad, vezano baš za “Plašim se”, obeležila sam par stvari na koje bih volela da se negde osvrnemo. Ja sam je svom mentorskom programu preporučivala “Jebe mi se” na temu organizacije vremena, jer mislim da je super da neke stvari prosto otkačimo, i mapiramo šta je to što mi mislimo da moramo a ne moramo, a “Plašim dobra se” mi onako baš kada pričamo o preduzetništvu, zato što mislim da mi jesmo preopterećeni upravo očekivanjima, sopstvenim, od okoline i svega toga. Prva stvar koja mi se dopala, to su te neke kao tvoje izdvojene beleške koje koje se provlače kroz knjigu, jedna kaže “Hrabrost je da se usudiš da se uplašiš” i to mi je bilo super, Mene su jednom pitali kao kako ja percipiram neuspeh i kao koji je moj poslednji neuspeh i onda sam ja shvatila koliko radeći sve što radim i poslednjih pet šest godina radeći pre svega na sebi, koliko više ne percipiram neuspeh kao nešto negativno. Ja sam počela da im se radujem, što je totalno druga strana štapa, ja nekakvo shvatam da iz njih učim, postajem bolja, brže napredujem.
Znači sva ta iskustva gde ja osetim da moram da se raširim van onoga što je moje poznato i što mi je ušuškano će zapravo biti iskustvo iz koga ću ja porasti kao osoba. Sad kako je za tebe bilo iskustvo pisanje tih knjiga jer je jedna stvari o kojoj ti pišeš baš u “Plašim se” jeste “plašim se da pišem ovu knjigu” i tako negde i počinje.
Vanja Nikolić: Počela sam priču sa onim postavljanje ciljeva. Znači ja sam postavila tad davno cilj koji se zvao “knjiga” i tek kad je izašla “Jebe mi se” ja sam shvatila da je to taj cilj. Onda mi to bilo fenomenalno koliko neke ciljeve postavimo svesno, ali suštinski podsvesno. Obe su one vezane za strah, “Jebe mi se” isto ima jedan deo o strahu, samo se na različite načine obraćaju da kažem različitim temama životnim. Moja prva knjiga je u suštini neko razračunavanje sa tom književnošću i sa tim da se usudiš ustvari sve ono što si učio da ne smeš.
Kada studiraju književnost, dosta ljudi ode tamo se nadom da ćeš čitati i sa željom da piše. Ne znam kako je sad, ali ja kad sam studirala, tamo ne postoji pisanje. Mi smo imali dva seminarska rada ukupno, sad sigurno ima više tih seminarskih radova, ali nema kreativnog pisanja. To su neki možda seminari, a ono što učimo jesu veličine, i da onda negde u stvari imamo strah od toga da se usudim da pišemo. I zaista, ja sam dok sam radila predstave sam i puno pisala kritika, ja sam pisala kritike i prikaze za scenu, za BITEF, znači za neke institucije koje onako kada kažete zvuče, i meni su donele puno stvari – mislim sama ta iskustva, i onda je taj momenat da ću ja da napišem nešto što će tako da se zove, a onda da bude toliko igrivo je stvarno bilo onako veliki poduhvat. Ali sam negde znala da kažem to je to, to je bila ta mogućnost u tom trenutku, ili ću da je prihvatim je neću prihvatiti. Bila je ogromna.
Ja uvek pričam, ja sam dan nakon što sam se dogovorila da ću da pišem “Jebe mi se” otišla na poslednji intervju za kopirajtera u jednoj od većih agencija ovde, ja sam bila u užem krugu. Nisam prošla, i shvatila sam kad sam izašla odatle da sad idem da pišem knjigu. I nekako prosto nije čak ni moja priča sela sa njima, bila je kao imam dosta godina, imam dosta iskustva, ali ne mogu da me uklope, nekako nisu mogli da me smeste u neki sistem, i onda je meni to isto bila neka super vožnja kroz tu knjigu da ja napravim taj svoj sistem i tu je mene vozio strah. A kod “Plašim se” je to tema straha, doduše ona je kod mene jako lična, ja sam nekako u knjizi pokušala da je upakujem tako da bude korisna, da možda neka Vanja i javila mi se ta jedna devojka koja je bukvalno ta Vanja sa 25, 30 koja ima napade panike da joj možda pomogne ta knjiga. Ja nisam imala takvu knjigu kad sam ja bila u svojim anksioznim stanjima.
Ta “Plašim se” je u stvari moje bukvalno razračunavanje sa strahovima i zaista posle nje mi je život potpuno drugačiji.
Sonja Dakić: Koliko hrabrosti treba da se tako javno na taj način manifestuju da kažem tvoj ulična suočavanja sa strahom, sa svim tim? Koliko sada kad sagledaš ceo taj proces, koji ti je apsolutno bio vredan, ali koliko je u tom momentu bilo izazovno jer ga opet vraćam negde na to kada treba da izađemo u svet so nekom našem idejom. I onda ti imaš hiljadu sumnji hiljadu preispitivanja i hiljadu poređenja. Šta je to što napravi snagu za taj prvi korak?
Vanja Nikolić: Pozorište. Najiskrenije, zato što sam ja sve to pisala iz pozorišta. Bilo je fenomenalna kad smo mi puštali “Jebe mi se”, znači to mi je baš onako, i urednica koja je bila, predivna urednica i vlasnica Recea, Nina Gugleta, koja je rekla kad su krenuli ti komentari, znači potpuno kao iz književnog sveta, “Što se ti nerviraš toliko?”
Jedan od mojih omiljenih tekstova dramskih je “Mamu mu jebem, ko je prvi počeo” Dajana Bukovskog. Taj tekst postoji već 20 godina sa ovakvom psovkom, ono igra se svuda u ex-Yu, igra se u inostranstvu, ne vidim u čemu je toliki ono “big deal” oko naslova. Zapravo, većinu predstava koje sam radila, da kažem neki 60 70%, se svrstavaju u to neko političko pozorište ili angažovano pozorište. Ja sam puno stvari već govorila pod svojim imenom tako da meni nekako ovo nije bilo, nisam osećala toliku hrabrost. Za mene to, iz konteksta pozorišta ja sam to uvek osećala kao obavezu. Jedna od prvih predstava koje sam ja radila u Beogradu je u Ateljeu 212 koja se zove “50 udaraca” gde smo se mi bavili u stari ovim slučajem ubistva i da kažem maltretiranja narkomana u centrima za odvikavanje.
To je ogromna tema i ja kad pogledam tako neke teme u koje sam ja ulazila i kojim sam se ja bavila, meni je ovo kao “Eto, ako nekome na ličnom nivou može da znači to što sam ja napisala predivno”, ali je u suštini za mene to neka vrsta obaveze. Ako imamo šta da kažemo onda da kažemo i da kažemo to glasno.
Sonja Dakić: Sad sam se setila, moj prijatelj Radovan iz Centar za javni govor je pre nekoliko dana na Instagram-u podelio sjajan post zašto pametni ljudi treba da izađe i da pričaju. Zašto smo povlačeći se zapravo to ostavili prostor neukima, neobrazovanima da zauzmu to mesto. Znači zašto ovo što si lepo rekla kada imamo priču koju treba da prenesemo, zašto treba da apsolutno istupimo i to uradimo na način koji je se nama u skladu. Tako da apsolutno mogu da zamislim i verujem da je onda posle takvih svih materijalizacija ovoga išla mnogo mnogo lakše sa te strane, tako da svaka čast. Ali meni je jasno da je sam naslovi bio dovoljno provokativan da priča oko knjige krene i bez da su ljudi pročitali. Već je ona izazivala reakciju.
Vanja Nikolić: Ja sam ustvari imala taj veći problem da ljudi uzmu, otvore knjigu i da shvate da zaista to nije samo naslov. Zezala sam se onako kao one knjige “Šta znam o ženama”, pa kao otvoriš ono što su nekada bile ove grozne knjige, otvoriš, a sve su prazne strane. Ja sam se sve zezala kao sve imam utisak kao da je to moja knjiga. Eto, samo naslov, a unutra prazno. Ali došle su i tu reakcije, ja sam ustvari mnogo manji reakcija dobila za “Plašim se”. Reakcije za “Plašim se” su došle sad za vreme korone kada su ljudi dobili prostor ili su sami sebi dali prostor da otvorenu kažu da se plaše kada su toliko bili pritisnuti tim strahom da su ustvari počeli da pričaju o njemu.
Sonja Dakić: Meni je to bilo interesantno, ja sam “Jebe mi” se pročitala iz dve,tri večeri, “Plašim se” sam se bukvalno pročitala u dahu, kako sam je uhvatila tako je ona uhvatila mene i tako sam ja išla i bukvalno što kažeš da bi klinci rekli izneverovala iz teksta u tekst sve više i više, kao ne mogu da verujem. I kad si ušla u temu straha od smrti, to je recimo neka tema koja mi je onako, ne mogu da kažem privlačna, više me prati iz činjenice što živim blizu groblja pa me to stalno novi ljudi zezaju što imamo običaj da se šetam. Ali negde ja sam shvatila da u mom životu za mene prihvatanje smrti je prihvatanje života. Znači prilika da zapravo živim bolje. Ti si to isto definisala u knjizi i to će to sad da ne pogrešim opet da pročitam: “Kada se plašiš svakoga dana, umireš svakoga dana. Mnogo je lakše umreti jednom.” I to mi je bilo ono kao, to je to. Znači mi stalno vezujemo strah kao nešto što nas parališe umesto da probamo da nađemo način da ga koristimo kao pogonsko gorivo upravo za taj neki razvoj, za intenzivniji, puniju život.
E sad, šta su tebi donela iskustva pisanja knjiga? To je to je sad opet otvorilo neki novi svet i ono čime se danas možda baviš, i opet menjaš način na koji radiš sa ljudima. Šta je danas neka tvoja motivacija za što podržavaš i otvaraš prostor da drugima budeš podrška da ispričaju i da napišu neke svoje priče?
Vanja Nikolić: Pa baš zbog toga. Stalno nekako volim to da ispričam, upoznala sam 3-4 devojke iz Koreje i nekoliko njih iz Japana na nekim volonterskim onim letnjim kampovima, i te tri-četiri devojke koja sam baš tad upoznala su svirale instrumente. Neke od njihovih tradicionalnih instrumenata, neke su svirale po dva-tri instrumenta, ja sam bila ubeđena kako one studiraju muziku. Jer nekako mahom smo tu došli, to su umetnički kampovi, i svi smo bili podeljeni onako po onome što smo studirali. Da bih ja recimo posle nedelju dana shvatila da one devojke, jedna studira programiranje i IT, ova druga je isto na nekom prirodnom fakultetu i kao ostala sam potpuno šokirana. A pritom stvarno sviraju, vladaju instrumentom. I onda sam saznala da, pošto sestra moja sad živi u Gracu i kod njih je vrlo slično, počinje ta rana muzička edukacija dece baš kad su mali, mislim da već u vrtićima oni imaju neki muzičke radionice. Prosto se da kažem podrazumeva da će svako svirati neki instrument, bar jedan, to je kao neka opšta kultura. Meni to kao informacija bilo fenomenalno, jer pritom je muzika nešto za šta bi stvarno trebalo da imaš talenta da se uopšte uhvatiš je l’ da instrumenta. Za pisanje čak ne moramo ni da imamo talenat. Znači možemo da ga imamo malo, ali da sa svojim trudom, voljom i željom uradimo mnogo i mi nekako to ne koristimo. To je ono što je meni sad motivacija.
Ja sam radionice pisanja počela da držim, ne znam ni kako bih rekla. Ne mogu kažem slučajno, ali to je onako dok je Aretej imao svoje prostorije, pošto sam ja dve godine bilo u Areteju i kao urednica i kao kopirajter i razne sam funkcije imala od jednom, kako to već ide u tim malim firmama. Prosto sam imala prostor koji je bio fin i ja sam predložila da držim tu neke radionice pa možda se neko pojavi. Onda se ispostavilo da ne samo da se ljudi pojavljuju, nego traže. Postoji neki kontinuitet. Onda sam iz toga, iz razloga zašto se ljudi pojavljuju, iz priča koje žele da ispričaju ustvari došla do toga da svi imamo bar jednu priču koju možemo da napišemo. Jer to ne mora nužno da bude knjiga. Kao ovo moje “Jebe mi se”. To je neko zamislo da knjiga ne sme da se zove tako i da mora da ima neku formu. Da ima formu i da mora da ima urednika. Okej, mislim, nek ima urednika. I da mora da ima recenzenta i da mora da bude uključena za književnu nagradu…
Ali šta je sa svima nama koji nećemo nikad a budemo deo književnih nagrada, prvo zato što znamo kako one funkcionišu, ja sam toliko dugo bila u svetu pozorišta i u onom Sterijinom pozorju da apsolutno znam kako to funkcioniše. Da su neki moji prijatelji dobijali nagrade za najlošije predstave da bi im se odužili za onu godinu kada su nekom drugom morali da daju, to je samo jedna priča…. Tako da je to meni ono što je trenutno nekako motivacija, a mislim da me najviše motivisalo, negde na nekom nivou i zabolelo, zato što ljudi koji dođu kod mene na radionicu često oni koji su voleli da pišu i onda su otišli nekim drugim putem zato što je bio isplativiji.
Sonja Dakić: To je ono kad biraju šta će da studiraju deca, a onda mama i tata kažu “Nećeš se od toga lebana najesti”, je l’ tako?
Vanja Nikolić: Da. I sad kada su došli do te isplativosti i kada imaju ta svoja sredstva, sad mogu da plate neku radionicu pisanja i da se posvete tom nečemu što im je nekada bila velika ljubav. Ja sam imala izuzetno talentovane ljude na radionice i to je ono što je meni onako jedna velika tema, to pitanje zapravo umetnosti i pitanje toga da li je isplativo ili nije isplativo. Posebno u našoj državi gde je umetnost i dalje umetnička. Ja se posmatram iz pozorišta, ali nije samo tako u pozorištu, i tako je i u većini grana da kažemgde, gde su stvari subvencionisane. I onda ti čekaš da ti neko da priliku, neko ti da priliku koja, da se razumemo, nikad ne bude toliko sjajna. Kako se sklapaju predstave, bukvalno se sklapaju, to je onako predstava za sebe… I onda treba još dodatno i da se kao sediš i ćutiš, znaš, dobio si priliku, treba da budeš srećan.
To je meni ono što mi je trenutno motiv negde i sa Tačkicom, i sa mojim radionicama, da zapravo dam ljudima priliku zato što im možda neko nije dao priliku ili neko nije rekao da je to okej. Mislim da su svi imali nekog profesora književnost, često dešava, ja sam imala jednog takvog, koji je rekao da to nije za njih, da se ne piše na taj način. Ne mora neko ni knjigu je l’ da da napiše, može, ne znam, ja često razmišljam kako neki od mojih dnevnika će da čitaju moje moje ćerke i kako će im biti verovatno značajni jednog dana u životu. Evo sad sam imala devojku koja je pristala pisma svojim prijateljima zato što je došla takvog trenutka u životu da joj je to bilo potrebno i želela je nekako da ih struktuira, koncipira, da ima nekog ko će da je vodi kroz ta pisma. Mnogo je razloga zbog kojih mi možemo da pišemo. Tako da, to me sad vodi.
Sonja Dakić: Kada sam ja bila gost kod tebe, ja sam isto negde pričala o tome koliko je meni pisanje zaista kao terapija. To jeste jedna izuzetna introspekcija. E sad, mene interesuje po tebi šta je bitno kada si u toj prilici da budeš podrška drugima na putu razvoja njihovih ideja, njihovih priča? Šta je neki bitan element tog puta? Znači šta je tu poenta? Usuditi se, osloboditi se, dati tebi tu dozvolu? Šta ti vidiš negde kao faktor koji možda kasnije utiče i na proces i na rezultate?
Ne moraju svi da izađu sa knjigom kao što si rekla, to mogu da budu pisma, može da bude nešto će ostati samo u našoj svesci za našu dušu, da se prosto mi bolje upoznamo sami sa sobom, ali šta vidiš da je bitno kroz taj proces da ljudi dopuste sebi da bi zaista to imala neke efekte?
Vanja Nikolić: Ja često kažem da ja uopšte ne pričam o pisanju, da ja pričam pozorištu. Mene je pozorište učilo procesu i učilo me svim tim stvarima gde zapravo u pisanju ljudi ne daju sebi slobodu. Da preškrabaju sopstveni tekst, da bacaju sopstveni tekst, da postave sebi ono, vi imate datum premijere koji se pomera nedelju ili dve. Ne više od toga. Znači prosto tad izlazi predstava.
Sonja Dakić: Sad mi je to interesantno što si spomenula, pošto si rekla da si sebi dala rok 5 godina da razviješ svoju priču na početku. Da li misliš da to dobar model? Jer ja isto volim za neke stvari prosto daš sebi rok i onda kao gotovo, upravo zbog te borbe sa perfekcionizmom, zbog stalnog odlaganja, strategije izbegavanje koje mi sami koristimo. Znači da li je to neka dobra metoda koje može da se primeni na razna druga polja onda?
Vanja Nikolić: Pa ja volim da postavljam takve rokove, ali gledam da budu ajde da kažem u okvirima nečeg realnog. Znači da sam postavila sebi rok da godinu dana razvijam biznis, onda bih posle godinu dana verovatno pala u očaj, zato što mislim da to nije realno negde. Slično je i sa predstavama. Vi imate predstave kojima je dato da se rade po godinu dana, zato što se znalo da se ulazi u ogromne proces, koji na primer nisu uopšte standardni. Ne rade se po tekstovima, rade se kroz interakciju sa glumcima, radi se neko dokumentarno pozorište, tako da negde treba postaviti cilj. Ja stvarno najviše pričam o procesu iz toga što sam isusila kroz pozorište.
Šta je stvar sa pozorištem, vi radite na predstavi, može da vam se desi da vam skinu predstavu posle tri igranja i da je više nikad ne vidite. I ta trenutnost predstave je do te mere veliki nauk da ja to… Znači knjiga uvek će ostati, makar je ono kupilo dvoje ljudi, ali vi ste nju ištampali, vi nju imate. A predstava ne može, ona može da funkcioniše samo sa tom publikom u tom trenutku. I vi onda imate kao, ljudi pozorišni kada pričaju o nekim predstavama, oni pričaju kao: “Jao, je l’ si gledao ono?” To je kao da smo bili na ne znam kom mestu, kao da smo na Mesecu bili zajedno, ali mene je ta trenutnost naučila u stvari tim nekim stvarima u pisanju. Upravo da ne jurim savršeno zato što ne možemo da je najurimo, ne možemo da stignemo do nje, naučila me je tome da postavljam rokove, naučila me je tome da brišem sopstveni tekst. Vama kada glumci izgovore, još ako su neki “the” glumci. Nekad ja bar shvatim koliko ta rečenica nije dobro zvučala dok je neko nije izgovorio, tako da zapravo ja tako nekako i pričam o pisanju, da najviše pričam o procesu.
Mislim da je upravo svest o procesu i deo procesa. Zato je meni super što i tvoj program traje toliko koliko traje jer to je isto i deo procesa, da možeš i da promeniš ideju svoju, da možeš i da odeš u drugom pravcu. Ja imam ljude koji dođu da kažu sad ću da pišem ovo i posle tri meseca su napisali nešto sasvim drugo, i to najviše volim jer znači da su pustili nešto, da su pustili verovatno čak neku ideju koju su godinama nosili, a koja je pitanje zašto tu bila bitna, i to je isto taj nivo nekog terapijskog pisanja. Da se otkačim od tih nekih ideja, da nam da nam ne budu bitne. Često mislimo da su neke stvari za nas možda i nisu baš za nas.
Sonja Dakić: Da, apsolutno tako. Ja sam baš pisala o tome, uspeh na ženski način, to je neki okvir koji mene jako privlači da negde sami postavljamo svoje formule šta za nas znači uspeh i šta je za nas sloboda, šta su neke ključme naše vrednosti. Kako ti posmatraš i šta ti smatraš uspehom danas u svom životu? Znači imaš porodicu, imaš jedan biznis, imaš drugi, imaš onako dva različita modela, svašta nešto radiš. Kako ti je sagledaš i da li uopšte imaš negde naviku da radiš neku inspekciju na godišnjem nivou ili po projektima po nekim fazama?
Da da li imaš običaj da sebe nagradiš, da osvestiš šta je taj neki put? Mislim da se jako retko zapravo osvrćemo gde smo bili, šta smo sve uradili. Kako to izgleda kod tebe?
Vanja Nikolić: E pa ja sam to učila. Učila sam da nagradim sebe. Učila sam da se osvrnem. Učila sam da napravim neku retrospektivu i sve to sad radim. U principu, prvo sam naučila koje su moje ono primarne vrednost i onda sam naučila da mogu da ih obrnem, sad sam baš skoro nešto obrtala, shvatila sam da mi jedna više odgovara, da mi ne radi za ovo trenutno što radim. I onda negde uspeh takođe posmatram iz toga. Meni su kreativnost, prostor za učenje i za napredak, oni su mi najvažniji, što je verovatno moguće videti iz svega što radim. Onda ja tako definišemo uspeh.
Jednom smo vodili razgovor dok sam studirala dramaturgija, pričali smo dosta o nekim odnosima, kako zapravo znaš da je partner pravi za tebe, i onda smo nekako zajednički došali da do jedne definicije koja je meni onako baš ostala važna, a to je, da, ja sam prava za tebe ako ti uz tu osobu postaješ bolja osoba i ako napreduješ. Ja nekako tako eto doživljavam uspeh. Da kada, ne znam, sad pogledam januar u odnosu na danas, da mogu da polistam neke stvari. Nije čak to ni pitanje ciljeva ja mislim. Ne mora uspeh nužno da znači, ne znam, moj biznis je sad ovde, nego pitanje gde sam ja. To vrlo često znači kod mene da li sam osvestila, da li sam imala tri puta da ponavljam istu grešku, i onda sam shvatila čekaj, tu sad treba time da se bavimo i onda sam se time bavila. Tako ja definišem uspeh.
Ono što mi je iz konteksta posla, to je da imam slobodu izbora. Da mogu da izaberem gde ću, kad i šta.
Sonja Dakić: Apsolutno. Apsolutno bitno, i mislim da je to kod preduzetnika jako česta pojava. Još jedna stvar, šta vidiš negde, sad mi se nekako javilo pitanje dok si odgovarala, šta ti vidiš kao neke tvoje buduće izazove? Šta je to što si možda jasno, ili onako, ili si stavila negde pred sebe, šta su neka nova iskustva iz koja vidiš da možeš još više da porasteš?
Vanja Nikolić: Spomenula sam to kao novi stepenik sa Tačkicom. Ja sam u jednom trenutku osvestila da to može da bude biznis, znači da to može da bude više od onoga Vanja koja piše knjige i Vanja koja je kopirajter je napravila sajt i prodaje po koju knjigu mesečno. I onda sam ukapirala da tu negde imam prostor da napredujem. Ono što vidim kao napredak opet je vezano za ovu moju ideju umetnika.
Ja ustvari maštam o tome da za tri ili pet godina mogu zahvaljujući Tačkici da zaposlim neke umetnike koji će zaista raditi na način na koji žele. Ja imam neki tim sad koji je tu oko mene. Mslim, tim, to su većinom neki ljudi koji su opet izašla iz pozorišta sa kojima sam ja godinama već nekim projektima, koji su radili video radove, koji rade fotografije, ilustruju i ustvari ta mogućnost da ja njih platim za njihov rad, da zajednički nešto stvaramo, pošto si svi oni u početku ustvari to činili zbog mene ja te stvari nisam platila na početku, da tako kažem. Mene to sad na primer vozi izuzetno, da, ne znam, sutra zaposlim nekoga.
Ja se stalno zezam da će moj sestrić pošto je tako sav nešto nežan, da će on da nasledi Tačkicu. Da ako neko od tih klinaca poželi da se bavi umetnošću, da ima prostor za to. Uvek se setim svoje drugarice koja kaže: “Pa ništa, mi ćemo sad raditi korporativne poslove, da steknemo, da bi naša deca vole mogla da se bave umetnošću”, e nekako ja sam u fazonu: “Hajde da ja njima na prostor da se bave umetnošći ako im to bude interes”.
Sonja Dakić: Ali takođe što kažeš, uživajući u tom u procesu, da ne moraš da radiš za nekog drugog. Hoću samo da pročitam dve rečenice iz “Jebe mi se” na temu slobode koje si napisala, to je ceo tekst koji meni bio fenomenalan jer je meni sloboda isto negde bila ključna i kažu za preduzetnike da im je sloboda jedne od viših onako vrednosti, jer zato i tražimo te neke svoje modele. Ali ti si napisala lepo kaže “Sloboda nije kada rešiš da ne trčiš za autobusom, sloboda je kada trčiš, a ne moraš”. Sad imaš ti dalje, nastavljaš ceo spisak ali meni je to bilo super.
Kao mogu, a ne moram. Meni je jednom drugarica to rekla, baš koja trči maraton, kada mi je objašnjavala taj proces. I onda sam ja to, slušajući njeno iskustvo shvatila kako je to recimo baš jedan dobar trening za postavljanje ciljeva i da ih iskušavanje sebe i shvatanja da na tom putu ima svega. I koliki je taj momenat trijumfa kada ti zaista završiš, kada prođeš kroz tu kapiju, koliko je bitan da negde samog sebe pobediš na tom putu. Ta sloboda jeste nešto da ti sebi zaista daš pravo da ne moraš da budeš deo nekih priča i da ne moraš da budeš da je on nekih okvira. Zašto ti sebi možda danas najviše daješ slobodu? Kako je to kod tebe danas?
Vanja Nikolić: Pa možda ne u potpunosti, ali idem ka tome da dajem sebi slobodu da imam prostor da čitam i da stvarno to ne bude vreme koje ću da onako kao čeprkam od celokupnog dana gde radim nešto drugo, nego da bukvalno upišem na prvo mesto na listi, što evo sad radim. Ne znam, danas se čita za novu knjigu na kojoj radim, danas pišem o novoj knjizi, danas radimo na novoj knjizi i to mi je nekako trenutno najvažnije u tom kontekstu slobode, jer to je ona književnost koju sam naučila da čitam pa sad nekako…. Da ne napuštam tu veštinu!
Sonja Dakić: Dobro, i knjige sa stvarno je kažem jedno bogatstvo, svetovi koji se otvaraju pred nama, bez da se pomerimo i svoje dnevne sobe. Dolaze kod nas. To je super. Dobro, ja sam te otprilike pitala stvarno sve što mi je bilo bitno da zaokružimo tvoje putovanje.
Ono što mi je važno da negde ljudi hvate i šta bi bila neka tvoja poruka, ajde sada za nekoga ko je ne samo u sferi pisanja, ali uopšte sferi nekih novih početaka, hrabrih iskoraka, znači kada osetimo da nešto možemo bolje. To može biti neki lični izazov koji treba da prevaziđemo na nekom ličnom polju. Šta bi tvoji neki savet bio iz svog iskustva, svih tvojih puteva koje si za sebe postavljala? Šta bi bio savet za nekoga ko je tek na početku ili ko sada treba da napravi tu neku veliku promenu?
Vanja Nikolić: Pa to mi je nekako bila primarna ideja kod “Jebe mi se”, da se zapravo rade stvari na svoj način. To je ono što i kod pisanja uvek bude, ako jurimo neku ideju koju ko zna zašto smo zamisli da treba da pišemo. Evo i ti znaš, znači nešto smo pričale o nekim mojim daljim idema, ja sam zamislia da ja treba da idem onlajn program. Onda sam ja se kao vrtela oko tog onajn programa i onda sam ukapirala kakv onlajn program, sebe ne mogu da zamislim da ja ovako to nekome pričam, da će to neko sutra gledati, da nemamo neku interakciju. Znači to nije za mene. Na drugačiji način pišem i na drugačiji način pričam i mnogo više zapravo imam utisak da kažem upravo tako kad napišem, a svi sad prave onlajn programe.
Ja sam krenula od toga je l da, kao moram i ja da imam jedan. E pa ne, u stvari sam onda uzela da pišem knjigu i to je ono što je bilo kod “Jebe mi se” i meni je zato to da kažem oduzimanje od autorstva. Nisam ja sebi oduzela od autorstva, ali ja sam nekako podelila autorstvo sa ljudima. To nekako ljudi ne daju često priliku da ti sebe dopišeš negde da tako kažem. E to mislim da može biti super poruka, da se nađe taj neki prostor gde, ne možemo smisliti ne znam kakve genijalne ideje, ali postoji prostor gde možemo mi na svoj način, novi, reći nešto. Ja kad sam upisala akademiju, moji profesor su bili svesni da ćemo mi doći sa brdom predrasuda o pisanju i onda je tu bila jedna rečenica koja meni ostala, a to je “Da, jesu sve priče napisane, apsolutno nesporivo, ali samo vi danas živite vaš trenutak i ako ga vi ne napišete onda sutra neće neko imati da priča o njemu ili da čita o njemu, da ga prožive.
Setila sam se još jedne stvari. To mi je nekako sad super kad si rekla vezano za proslave, da li proslavljamo stvari, odnosno svoje uspehe. Opet, pozorište. U pozorištu postoji premijera i kako god da je sklepana predstava, vi ćete obući najlepšu haljinu, ići ćete da je kupite, znači mi svi kolektivno idemo kupujemo ne znam kakve haljine, to je proces koji bude podjednako važan kao i proces predstave. U pozorištu se kupuju poklonu koji se dele nakon onog aplauza koji prođe, to su neke sitnice uvek, ali to je baš onako običaj da se razmene ti pokloni. I eto još jedna baš važna i lepa stvar koju pozorište zapravo ima, bez obzira kakva je bila publika. Vi često na primijeri imate neku kiselu publiku, tek čekate ono posle pravu sliku, ali je proslavite. Jedan od komentara sad, pošto su predstave igrane za vreme korone u poslednjih godinu dana, ali nije bilo premijera, nije bilo proslava i jedna od stvari za koje je upravo bilo komentara to je kao, napravili smo dpbru predstavu svi, pogledali smo se, ne rade kafići, ne radi ništa, otišli smo, imali smo utisak kao da ništa nismo uradili. I to je to ustvari, taj momenat da je ipak potrebno na neki način proslaviti taj uspeh posle.
Sonja Dakić: Da, to mi je super što si dodala zato što sam baš htela to da te pitam. Sa jedne strane imaš to iskustvo tog aplauza u pozorištu, razmene energije sa publikom, sa glumcima i svim, kako to onda izgleda kada si sam u biznisu? Kako to sebi da kažem da negde obezbediš? Da li sada gradiš neko svoje okruženje sa svojim ovaj ljudima, jer mislim da je to jako jako bitno, a to je recimo nešto što si ti vrlo lepo rekla; “Naučila sam”. Znači to nije nešto što mnogi od nas znaju, niti smo naučeni, nego je to neka navika, neki obrazac koji treba da usvojimo sada, da bi prosto sebi odali priznanje i drugima koji su bili deo tog puta i da bi eto jedan ciklus zatvorili na taj način.
Vanja Nikolić: Mi smo prošle nedelje imali malu proslavu. Znači ja sam prošle nedelje uz Marijinu veliku pomoć, Marija je dizajnerka sa kojom ja radim, ilustratorka sa kojom se razumem u nekoliko reči, takve saradnike kada imamo, to je onda neprocenjivo, proslavila pisanje jednog projekta. Taj projekat je predat u četvrtak i ja sam otišla, kupila sam sebi neke šljokičave papuče i onda sam joj slikala te šljokičave papuče, onda je ona meni slikala svojoj šljokicave papuče. Znači mi se do te mere potrefimo, da je to potpuno fenomenalna stvar i to je bila maksimalna proslava. I to smo samo poslale projekat, kao da vidimo da li je on prošao, onda ćemo šljokičave haljine verovatno. Ali na taj način.
Imam te ljude koje nekako držim i moram da kažem da mi je veliko iskustvo bilo to kad sam radila za druge, sve stvari koje se meni nisu sviđale u odnosu ka meni, trudim se da ne radim, stvarno se trudim da ne radim. Trudim se da iskomuniciram ukoliko postoje nelagodnosti neke, i za sad nekako baš volim ljude sa kojima radim. Internet je zlato inače. Za to što pozorište ima interakciju, ja sam dobila interakciju u svojim knjigama, svaki put je dobijem. Evo sad sam dobila od te devojčice, što sam rekla mala Vanja, ona je balerina koja je otišla u Dado, imala je problem da izađe na scenu, onda je našla moju knjigu i na kraju je govorila deo iz knjige kao monolog na završnoj priredbi u Dadovu. Tako da, meni je to kao, to mi je dovoljno. Eto, to mi je bilo za ceo prošli mesec uspeh. Ona mi je poslala snimak, znači nekako mi je to bilo to.
Sonja Dakić: Pa jeste, to su ti momenta kada shvatimo koliko ono što mi radimo može da ima uticaj na nekog drugog, a da mi nismo ni pomišljali na to. Kad se prelije onako kao jedan prelepi talas. Mislim da kada se stvari rade iz pravog izvora što kaže, kad ih stvarno radiš sa smislom, sa ljubavlju, onda mora da dođe do te razmene i do prepoznavanja. To je baš lepo.
Htela bih sad od divnih žena koje su tu, da vas pitam ako imate vi neko pitanje za Vanju. Ja sam svoje otprilike ispucala, negde zaokružila ovaj naš razgovor. I naravno uvek možemo još i opet i više, a za sve one koji negde žele još informacija, ja ću ostaviti dole linkove do Vanjinog sajta, do sajta sa Tačkicama da vidite knjigu, kako možete za svoje dete ako želite da je kupite. I takođe neke sadržaje onlajn i na instagramu, sve neke vrlo korisne edukativne stvari koje Vanja deli sa ljudima koji razmišljaju o tom procesu da pogledaju, pa to može da vam bude i neka priprema za rad sa njom kasnije kada dođu do neke svoje teme.
Ali bih htela da vidim ako imate neko pitanje možete ga napisati u četu, možete ovako da se uključite ako želite pa da pitate Vanju direktno, da iskoristimo priliku i da zaokružim ovaj naš razgovor.
Sonja Dakić: Bojana, slobodno.
Bojana Pražić: Mogu ja, dok čekamo na druge. Vanja je jednom pomenula da nekako sve u životu posmatra kroz te tačke i krugove, a nismo nekako došli do razjašnjenja toga, to me mnogo interesuje pogotovo što se njen profil zove Vanja tačka, a njena izdavačka kuća Tačkica. Eto, samo da to pojasnimo.
Vanja Nikolić: Da, ja sam jednom rekla da ću podeliti to na Instagramu. Do Tačkice, ja sam do imena zapravo jako teško došla, moram da kažem. Postoji jedno 10-ak strana, jer ja volim rečnike i ja sam danima čitala rečnike. Imala sam vrteške imala sam ljuljaške, imala sam svašta nešto i ništa nije bilo to to. I onda kako se i dešava sa tim nekim idejama i sa jednostavnim stvarima, onda je samo tako došlo odjednom Tačkica. Naš slogan je “Svako dete je na početku samo tačkica” i to je ono što ide na kutijama sa tom knjigom.
A ovo druge je onda spontano nekako došlo, kako je meni trebalo ime. Dosta je Vanja i Vanja Nikolić, ja sam htela da tu imam nešto svoje, da tako kažem. Postoji jedna priča Borhesova, moja omiljena, koja se zove Alef, i Alef je ustvari ta tačka u prostoru koja je u suštini kako je oni negde tumače tačka u kojoj je sadržano sve. Kao sadržan je ceo univerzum u toj tačci. A ono što je još dodatno tu važno jeste da je jedna junakinja rođena isti dan kao ja. Ona nije glavna junakinja, ali vest o njenoj smrti je na početku te priče, pa to je opet taj strah od smrti, nekako je dosta stvari sadržano u toj priči koje su meni značajne i onda vi kad nađete u literaturi tako nešto, još kao od autora koji vam je značajan, onda se nekako tu sklopi cela ta priča.
Tako da je to dakle Tačkica u suštini. Nisu povezane priče toliko, znači do Tačkice sam stvarno dugo dolazila, ali se onda nekako složilo jedno i drugo jer mi je bilo potrebno da imam i taj svoj neki lični brend koji ću da pravim i oko radionice, a i jer sam bila ja dosta i fokusirana. Dosta sam se pojavljivala na Areteu, na njihovom profilu, pa onda je tamo nekako trebalo da budem izdvojena od svih tih autora.
Sonja Dakić: To je to pitanje identiteta da kažem negde koji gradimo. Ti si to lepo napisala i na svom sajtu, dobri je da znamo kada i na koje reči treba da stavimo veliko slovo, a na koje tačku, ili gde ćemo moćda staviti zapetu, tako da to može da ima onako višestruku simboliku. Ali to potpisivanje imena negde jeste onako…, ume da bude prilična glavobolja i moja isto iskustva su da često dođe u tim momentima kada se utišamo malo, kad se umirimo i onda što ti kažeš poklope sa neke kockice i mi nađemo svoju simboliku.
Meni isto bilo interesantno za moj program kada mi je prijateljica onako iz najbolje namere rekla, ona je prvoj generaciji mog programa bila: “Znaš šta, slušaj, ovaj tvoj naziv Živi Radi Voli”, meni ništa nije značio pod milim bogom, ali ja sam znala ko si i šta si ti i ja sam zbog tebe došla, ali kao, samo da znaš, možda ljudima to neće biti jasno”. I meni je bilo jako vredno, meni je to više bila neka moja lična mantra, ja sam sad to smislila i ja ću to da stavim. Isto kao što Daj Daj nikada ništa nije značilo, mi smo izgradili neku priču oko njega, ali mi je ona dala jakodobru informaciju da je to nešto oko čega sad ja treba da gradim priču i da to sad može da se raširi i to je ono što da kažem zadnje tri godine negde ljudi prepoznaju. Zato je super da, ako se vratimo na biznis, kada pričamo o imenu, kada pričamo biznis modelu, kada pričamo finansijama,o bilo čemu, poenta je da to bude u skladu sa nama pre svega. Znači da se negde pomirimo i da budemo u fazonu “Okej, to je to”, a onda da vidimo kako ćemo tu priču da podelimo drugima i da onda pravi ljudi dođu i budu deo toga. To je onako uvek avantura.
Super da smo i to malo negde pojasnili. Je l ima još neko nešto što bi hteo da pita? Ja imam završnicu jednu za Vanju, kako danas oslikava i opisuje svoj život. Ako imate još neko pitanje sad je trenutak.
Jelena Bašević: Ja ću da se javim. Zdravo svima! Vanja, hvala ti puno za sve što si podelila, meni je bilo naravno mnogo korisno, inspirativno i značajno. Znaš već iz kojih razloga :). Dok ne odemo na kafu i dok se ne realizuje taj susret koji odlažemo zbog korone i drugih nekih stvari, htela bih da kažem, odnosno da ti ukažem na to da ti previše skromno nekako nosiš svoju genijalnost. Znači meni je meni tvoja knjiga “Jebe mi se” apsolutno genijalna i malopre si rekla da kao ne moramo mi sve da stvaramo nešto genijalno, ali u knjižari, ja sam bila ubeđena da je to knjiga koja je prevedena, da to nije nastalo na našim prostorima, a kamoli u Srbiji, u Beogradu. Jer sam ja navikla da mi Španija otvara te ventile kreativne, odnosno da mi to nešto dolazi iz inostranstva, da se kod nas prate neke norme, da se prate formule prekoautoriteta i tako dalje. I tamo sam nekako dobijala uvek to neko ohrabrenje da ne mora da bude tako, da imam ja pravo da kreiram ono što se meni kreira. I kažem, ne znam posle koliko vremena sam se vratila na knjigu kad sam je ponovo videla u knjižari i shvatila da je to neko naš, koga sam kasnije upoznala. I prosto mislim da, kažem, ono šta radiš i što stvaraš jeste genijalno. To je prostor koji je potreban tim ljudima poput tebe da pričaju, da stvaraju, da budu vidljiviju. Pa te u tom smislu i ohrabrujem, nadam se da ćemo nešto zajedno raditi.
A htela sam nešto da podelim, jedno zapažanje pošto si govorila o svojoj ciljnoj grupi, možda će biti drugima korisno, ja sam zaključila da mi nemamo uopšte istu ciljnu grupu. Kada govoriš o svojim edukacijama, odnosno o ljudima koji dolaze kod tebe, to nisu ti ljudi koji dolaze i kod mene, na moje radionice. Prosto nikad nismo o tome pričale. Eto, imale smo jedan lajv, a ovo mi je baš zanimljivo da čujem tvoju perspektivu. Nekako i tvoj senzibilitet i to što radiš isto se razlikuje od mog i onda primećujem kako je lepo da pisanje može okupiti razne ljude, ne mora to da bude jeste univerzalno za mene. I pisanje kao terapija, i pisanje komunikacija… Ipak možesvašta nešto da se pokaže.
Vanja Nikolić: Hvala ti za ovo, za genijalnost mislim. To je isto stvar koja se uči. To je ono kao da li znamo ili ne znamo da primimo kompliment, s tim da je to kod mene isto dosta vezano za proces. Ja sam to s pozorištem shvatila, da ja treba nešto osim tog biranja lepe haljine kada dođe premijera, ali to je nešto što je posle bilo potrebno učiti. Ja sam provukla već sve emocije kroz sebe u samom procesu. I onda je treblo da smislim nešto drugo, neku drugu senzaciju. Što kaže jedna predivna Simona Semenič, ona je dramska spisateljica iz Slovenije, koju sam ja negde na početku svog puta upoznala, ona je završila u jednom trenutku dramu i bili smo svi zajedno na jednom programu, i sad kao svi smo nešto izašli, svi smo samo kao “Hajde Simona sad slavi”. I ona samo: “Kad si ti video ženu koja se tek porodila da slavi, zna se da ta žena ne slavi, ona je u porodilištu”. Meni je to poređenje bilo potpuno divno zato što stvarno ti nekako kad završiš taj proces, često zna da bude taj nivo umora i iscrpljenosti, i treba naučiti naći u tome neku vrstu slavlja i perspektive. Videti sebe, znači ti si dao sve u taj proces, i ja to onda posle pustim.
A ovo za ciljnu grupu, da, to je meni super, jer dosta sam razmišljala sad nešto u skorije vreme o svojoj ciljnoj grupi i o ljudima koji negde pričaju o pisanju i vrlo sam svesna da nemamo istu ciljnu grupu. Meni je za to ustvari akademija bila veliki nauk. Nas je bilo petoro, toliko različitih ljudi. Svi smo pisali, i iako smo imali iste zadatke u suštini, te priče nisu imala nikakve veze jedno drugom, a ono što je vredno tu jeste što smo svi učestvovali u procesima jedni drugih i otvarali prostor i davali neke nove ideje. Ja sam sad na primer na mom mentoringu zamenila, jedna devojka je fenomenalna u strukturi, jedna je fenomenalna u tom slobodnom pisanju. I sad sam im napravila taj switch, znači bukvalno sam im dala zadatak ove druge i njih dve su prvo bile potpuno izgubljene, a onda su shvatile da je super. Prvo su rekle “a da uradimo jedna drugoj zadatak”, ali sam ja rekla da ćemo u tome da istražujemo sebe. To je negde poređenje sa tom ciljnom grupom. Možemo i zajedno, možemo i odvojeno, možemo i da mešamo načine u stvari na koje radimo.
Sonja Dakić: Apsolutno. Ja bih samo dodala da to, upravo je poenta da više ljudi ima i da više nas radi svoje stvari autentično kako treba i da mi zapravo svoje okruženje činimo boljim. Svako na svoj način. I zato je meni isto konkurencija nešto što služi da mi budemo bolji, da vas pogura, da vam da neki vetar u leđa i da vidite šta vi možete drugačije. Tako da mi je to super.
Je l’ ima još neko neko pitanje ili komentar za Vanju ili da lagano završimo. Ja sam htela da pitam Vanju za kraj jednu opet izvučenu crtica iz “Plašim se”. Kaže ovako: “Moj život mogao bi da bude romantična komedija, da ja od njega svaki dan ne pravim dramu”. Kako bi Vanja danas opisala svoj život u tom pozorišnom svetu. Čemu težiš?
Vanja Nikolić: Trenutno sam, ako smo u pitanju žanra, trenutno sam u priličnoj akciji izazvanoj jednom osobicom koji ima 16 meseci i koja je naizgled fenomenalna i dobra, i stvarno jeste, ali je onaj tip deteta koje, ja se zezam, prvo je probijalo moje granice, ovo probjia svoje granice, a to ne znam kad će da se desi i dok se ja okrenem ona probija svoje granice, tako da je prilično akcije. Kako akcija, kakva je struktura akcije? Znači ako je struktura neke obične priče ovako, akcija ima, ne znam koliko puta u danu tako.
Ako shvatim da sam uskočila u onaj bus što juri i idem i vozim ga, onda stvarno vozim najvećom brzinom i gledam da što više stvari obavim. Što bi rekla Marija, “Nemoj da staneš kada imamo nešto važno da radimo”, onda ona ukapira da sam ja u tom – nazove me, beba vrišti, ja pišem, njoj šaljem, ona mi kaže: “Samo nemoj da staneš, ako staneš, shvatiće šta je sve oko tebe. Samo furaj”. A ako ne uskočim u taj bus, to je ono što sam učila zapravo prethodnih godinu dana, onda sam u fazonu “Okej, ne ide, neću ni da forsiram”. Ne može ni stalno biti akcija, već imate i one ljubavne scene u akcionim filmovima kada se malo i upoznaju. Kada se malo smire, kada se desi neka ljubav. Tako da eto, u tom sam žanru trenutno.
Sonja Dakić: Je l’ ti to odgovara? Onda je skroz okej. Za kraj, moje poslednje pitanje je na čemu si sebi pre svega zahvalna? Kada sagledaš neki svoj put zadnjih godina, znači šta je to nešto zbog čega onako sama sebi odeš kažeš svaka čast?
Vanja Nikolić: Na upisivanju akademije. Mislim da nisam to uradila, da bi potpuno bila na nekom drugačijem putu, jer to je stvari bio prvi trenutak kada sam shvatila da može na drugačiji način. Da se razumemo, ja nisam imala kompletnu podršku u tome, jer su prosto mene roditelji četiri godine izdržavali i sad je kao trebalo ja da idem sa sve ispočetka. Bilo je tu različitih vrsta izazova. Moja mama je dugo shvatila dramaturgiju kao moj hobi, kao ona će biti profesor, a ovo će joj biti hobi. Na različitim nivoima tu bilo i preispitivanja i borbi i hrabrosti, potrebe za hrabrošću, tako da na tome, zaista na tome sam najzahvalnija sebi.
Ako posmatram pisanje, ja sam tu dramu za prijemni ispit jako brzo napisala, predala i ona je bila dobra zato što je napisana iz stomaka. Zato što je to zapravo bilo moje prvo terapeutsko iskustvo. Terapeutsko u smislu da mi je pitanje terapija jer me je malo pre toga tadašnji momak prevario i onda sam ja sve to izlila u tu dramu, imala sam sukob fenomenalan, sve što je drami potrebno i bila sam primljena.
Taj sklop, to je bilo nedelju dana, ja sam došla iz Matice gde sam po ceo dan čitala. Bukvalno po ceo dan, od 7:30h ujutro u 19:30h uveče je radila Matica, ja sam došla, počelo je Sterijino pozorje, ja sam pogledala dve-tri predstave i znala sam da je prijemni. Ja sam došala i rekla: “Ja bih da to upisujem” pritom je prijemni bio za pet dana. Moj tata je bio u fazonu, pa šta treba da uradiš? Treba da napišem dramu. Možeš li da napišeš dramu? Pa valjda mogu, nemam pojma. I eto. Najzahvalnija sam zato što sam pustila sebe da to napišem, zato što sam pustila sebe da to bude na drugačiji način.
Sonja Dakić: Super. Nekako mi se sve lepo za zaokružuje. Ja često imam taj #hrabrostseuvekisplati, hrabrost da pratimo te neke svoje osećaje čak i kad ih ne razumemo apsolutno. Negde se uvek pokaže da su bili pravi. Hvala ti pre svega za ono što radiš i što si bila hrabra da ispratiš svoj put i nekim drugim ljudima osvetliš njihov, pre svega.
Hvala ti za ovaj iskreni razgovor danas. Pričaćemo, radićemo još i nadam se da će biti još nekih lepih prilika i knjiga koje ćemo slaviti, čitati i deliti. I želim ti puno sreće svakako na svim tvojim projektima na dalje koje ostvariš. Ne sumnjam da će ih biti i da će biti izazovni, radosni ali u tome i jeste poenta, zar ne.
Vanja Nikolić: Da, hvala tebi, baš sam uživala. Što kaže Jelena, ja ustvari ne pričam često na ovaj način, to je vrlo tačno, i ne pričam često o ovome. Bude mi prijatno, ali onda sam nekako u fazonu okej, sad sam završila, sad ne moram neko vreme da pričam na ovaj način.
Sonja Dakić: Ovo je taj ciklus, sad ćemo da ga podelimo i onda ne moram!
Vanja Nikolić: Tako da hvala ti što si me otvorila u tom smislu!
Sonja Dakić: Drago mi je i čast mi je bila zaista. Hvala i vama devojka što ste nam bile onako dodatna energija da budete tu i da podelite s nama ovo. Nadam se da se uskoro vidimo sa nekim novim razgovorima, a mi se svakako vidimo i dalje u programu da radimo na dobrim pričam i dobrim idejama. Hvala zaista svima što ste bili tu!
Leave a comment